Klikova: 437

Dr. Tatjana Stefanović-Stanojević, redovna  profesorica na Filozofskom fakultetu u Nišu, Departman za psihologiju

Ljubav ili TriP:  integrativni model ljubavi.

Iako većina ljudi život provodi u partnerskom odnosu, fenomen partnerske ljubavi retko je predmet naučnog istraživanja. Ovo znači da partnerska ljubav nije definisana, da nema pojmovno značenje u naučnom smislu reči. Tačnije, ljubav je tek pseudo, a ne pravi pojam. Svako od partnera puni ga vlastitim značenjem i nesporazumi u tumačenju istog “volim te” bivaju neizbežni. Nesporazumi u partnerskim odnosima česti su i povređujući. U umetnosti ovo je neiscrpni izvor inspiracije. O tragičnim ljubavima snimaju se fantastični filmovi i pišu još fantastičniji romani. U svakodnevnom životu obično samo svi pate, i partneri i njihova deca.

U želji da partnersku ljubav učinimo predvidljivijom i manje povređujućom, predlažemo teoriju ljubavi koja ljubav tretira kao pojam. Prema ovoj teoriji, ljubav se sastoj iz tri elementa: Privlačnosti, Požude i Privrženosti. Okolnosti ranog detinjstva, kao i okolnosti iskustava u partnerskim vezama, čine da svako od nas ima svoju kombinaciju nabrojanih elemenata, svoja tri P. Mogućnost da saznate u kojoj ste (i zašto) PPP kombinaciji, kao i kako se uklapate sa drugim tipovima ove klasifikacije olakšava partnersku komunikaciju, zadovoljstvo i opstanak ili odlazak iz veze. 

U radu ćemo pokušati da odgovorimo na neka od važnijih pitanja partnerskog odnosa: Šta je privlačnost ili da li joj oduzimamo čaroliju objašnjenjem? Šta je privrženost i da li se u tom pogledu razlikujemo? Da li se u pogledu seksualnosti razlikujemo? Koje tipove ljubavi razlikujemo i kako se oni u životu kombinuju? Kakvim su ljubavima skloni milenijalci: Da li u XXI veku postoje neke nove i drugačije ljubavne forme ili sadržaji? Kako da u ljubavi budemo pametniji?

Ključne reči: ljubav, privlačnost, požuda, privrženost, partnerski odnos

 

Dr. Janko Međedović, viši naučni saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja Beograd i docent na Fakultetu za medije i komunikacije Beograd, Srbija

Šta nam bihejvioralno ekološka analiza može reći o evoluciji psihopatije?

Ljudska bihejvioralna ekologija predstavlja interdisciplinarnu naučnu oblast koja empirijski proučava evoluciju ljudskih ponašajnih, morfoloških i karakteristika životne istorije. U okviru nje se razvija bihejvioralna ekologija ljudske ličnosti, disciplina koja primenjuje koncepte iz evolucionih proučavanja životinjskih crta ličnosti na ljudsku vrstu. U poslednjih nekoliko godina konceptualni okvir ekologije ličnosti primenjen je na izučavanje psihopatije - seta ponašajnih karakteristika povezanog sa amoralnim i antisocijalnim ponašanjem.

U ovom predavanju opisaćemo i diskutovaćemo glavne nalaze istraživanja o evoluciji psihopatije pre svega fokusirajući se na povezanosti psihopatskih karakteristika i ključnog aspekta adaptivne vrednosti - reproduktivnog uspeha. Nalazi uglavnom pokazuju da su manipulativne i koristoljubive psihopatske karakteristike adaptivne jer su povezane sa većim brojem potomaka; dakle one se nalaze pod pozitivnom direkcionalnom selekcijom. Psihopatski afektivitet (manjak empatije, straha i krivice) takođe može biti pozitivno asociran sa reproduktivnim uspehom, pogotovo u ekološkim uslovima koje odlikuje stres, manjak resursa i deprivacija. Najzad, impulsivno-antisocijalne psihopatske karakteristike se najverovatnije nalaze pod negativnom direkcionalnom selekcijom jer istraživanja najčešće pokazuju negativne asocijacije sa reproduktivnim uspehom.

U bihejvioralno ekološkoj analizi psihopatije osvrnućemo se i na odnose psihopatije sa ponašajnim ishodima koji su bliski adaptivnoj vrednosti kao što su sparivanje i roditeljsko ulaganje. Na kraju, diskutovaćemo o implikacijama ovih nalaza za koncept psihopatije ali i o korisnosti i značaju primene evoluciono bioloških koncepata u objašnjenju ljudskog ponašanja generalno.

Ključne reči: psihopatija; prirodna selekcija; reproduktivni uspeh; ljudska bihejvioralna ekologija